Beograđanka prvi put u Srebrenici: ‘Ne mogu da plačem pred ljudima, plakaću sutra, plakaću godinu dana nakon toga…’

Rano jutro, 11. jul. Ulazim u autobus koji čeka ispred Železničke stanice u Beogradu. U njemu ljudi koje gotovo da i ne poznajem, mahom aktivistkinje i aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava i Žena u crnom. Pozdravljamo se, upoznajemo, pričamo, ćutke ispitujući kako se oseća osoba pored, kao da nas to može pripremiti i dati nam odgovore. Kako izgleda obeležavanje onoga što ne možemo ni da nazovemo pravim imenom? Kako treba da se ponašam pred ljudima koji su izgubili sve zbog nekog ko je došao odakle i ja? Kako treba da se osećam i kako se, dođavola, uopšte i osećam?

Utom prelazimo i Drinu koja je, uprkos naporima Radovana Karadžića, Ratka Mladića i čitavog mehanizma njihovih saradnika i poslušnika kojima ni sva imena ne znamo, ipak ostala granica između Bosne i Srbije. Premda su zbog nje umirale hiljade ljudi. Jednog jula posebno.

Nakon zadržavanja na granici, koje nije služilo ničem drugom do da nas spreči da stignemo na vreme, u Srebrenicu pristižemo oko podneva. Ispred nas nepregledna kolona vozila različitih registarskih oznaka i nervoza koju izaziva misao da nikada nećemo stići. Iznenada, naš autobus se provlači između raznobojnih vozila, prolazeći pored pešaka koji bezuspešno traže zaklon od sunca i ostavljajući za sobom prodavce hladnih osveženja. Neko je javio da stižemo. U tom trenutku sam bila ponosna na sve te ljude pored sebe koji su svojim radom stvorili prijatelje i zbog kojih je meni sada mnogo lakše da govorim o suočavanju sa prošlošću.

Podne, 11. jul. Izlazim iz autobusa ispred Memorijalnog centra Potočari. Prilaze nam žene koje ne poznajem, ali o kojima mogu da naslutim dovoljno iz onoga što znam o događajima koji su se desili u Srebrenici u leto 1995. godine. Dođavola sa svime što znam kada se pored mene nalaze ljudi pred kojima ne smem da progovorim! Pozdravljamo se. Osmehujem se. Da li je u redu da se osmehujem?

Polažemo cveće, pa stajemo sa strane držeći transparente sa natpisima poput “Previše mladi da se sećamo, odlučni da nikad ne zaboravimo” i “Solidarnost”. Iza mene imena ubijenih ljudi koja pokušavam da pročitam, a iza njih, svuda okolo, dokle god mogu da vidim, mnoštvo belih nišana. I svake godine ih je više. Mešaju se sa šarenim siluetama koje plaču pored njih. Neki mladić na platou ispred nešto recituje. Ne mogu sasvim da razumem šta. Iza njega ljudi koji se mole, vidim ritmične pokrete njihovih tela, premda mi sunce otežava. Ređaju se zvaničnici iz Bosne i inostranstva; klimnu glavom, jave se, pruže ruku. Neko se i zahvaljuje. Ni tada, a ni kasnije mi nije bilo najjasnije zašto. Odlazak u Potočare nije usluga i nije znak hrabrosti. Odlazak u Potočare je put na koji se kreće zbog sebe, kad smo već do njega doveli.

A onda pesma. Izlaze pred nas devojčice i devojke obučene u belo i zeleno i započinju pesmu koju tada čujem po prvi put, a koja mi kasnije danima neće izlaziti iz glave. To i nije pesma, to je pakao opisan u 10 stihova. Jedan događaj i život nakon njega. A ima li života nakon genocida? Ima li života izvan genocida ili smo svi mi ipak određeni njime, čak i ako ga nismo svesni?

U proteklih godinu dana sam u nekom trenutku uspela da zaboravim na “Srebrenički inferno”, ali i dalje znam sve reči napamet. I sva osećanja, takođe. Moj najbolji prijatelj ne zna sve reči. I bolje je što ih ne zna.

Kasnije se osipamo po mezarju. Neki plaču. Ne mogu da plačem pred ljudima. Plakaću posle. Plakaću sutra. Plakaću godinu dana nakon toga. Plakaću sa mamom kad joj budem objašnjavala značenje srebreničkog cveta.

Tadašnji kolega me vodi kroz ono što je nekada bila baza Holandskog bataljona, ogromno i hladno zdanje u kom su srebreničani potražili utočište pre nego što su ih pripadnici bataljona predali Vojsci Republike Srpske. Unutra fotografije, lični predmeti i biografije njihovih vlasnika. Bacam nasumične poglede, ne čitam sve, žurim, ne znamo kada kreće autobus, možda baš ovog trenutka. Autobus nije krenuo tog trenutka, nije krenuo još dugo, što koristim za još jedan brzi obilazak i traganje za stvarima koje isprva nisam stigla da uočim.

Volela bih da nisam morala da trčim po hangaru. Volela bih da sam imala više vremena. Volela bih da sam mogla da se prošetam i po mezarju. Volela bih da sam mogla da odem do kuće Majki Srebrenice i da ćutim pred njima smišljajući šta bih mogla da kažem ili pitam, a da ne zvuči baš potpuno glupo. Možda sam upravo zbog odsustva vremena osetila svu veličinu i mezarja i hangara i užasa. Volela bih da se vratim u Potočare sama. Volela bih da sledećeg jula iz Beograda krene više od jednog autobusa. Jedanaestog ili bilo kog drugog.

Izvor: Nova.rs
Piše: Anđela Savić

258