Nakon njene priče više nikad nećete zamjeriti medicinskim sestrama

Studentkinja medicine iz Irske, koja želi da postane medicinska sestra za mentalne bolesti, opisala je na Facebooku svoje iskustvo s prakse. Ono što je doživela uništilo je sve njene snove o profesiji i želju da se bavi poslom koji niko ne ceni.

Njenu poruku prenosimo u cjelosti:

“Danas sam, kao i mnogo puta do sada, plakala pitajući se zašto sam dođavola izabrala da budem medicinska sestra. Ja već četiri godine studiram na smjeru za medicinske sestre u oblasti mentalnog zdravlja. Jutros sam se probudila bolesna, sa prehladom, zapušenim sinusima, glavoboljom i povrh svega sam imala i vrtoglavicu. Razmišljala sam da pozovem i kažem da sam bolesna, ali smatram da dnevna bolnica (prim. aut. ustanova u kojoj pacijenti ne borave, već samo dolaze na konsultacije i terapije) ima manjak osoblja, koje imaja previše posla. Znam da sam im potrebna. Odvezla sam se na posao, žureći da odvezem kćerku u školu, iako ne znam kako ću da platim benzin i završim sedmicu sa 25 eura, koliko mi je ostalo, piše “24sata“…

Dolazim na posao i dobijam poziv koleginice, koja mi javlja da ima groznicu i da ne može da dođe na posao. Tri dana sam bila odgovorna za više od 20 pacijenata s raznim mentalnim oboljenjima. Imala sam veoma malo znanja kako funkcioniše ovo mjesto, u stvari nisam znala skoro ništa i osećala sam da su preveliku odgovornost svalili na studentkinju, koja nikada ranije nije bila u dnevnoj bolnici. Trebalo je da pozovem sve pacijente i da im kažem da su njihove grupe otkazane zbog nedostatka osoblja. Smatram da je to toliko nepravedno prema njima, jer je pažnja koju dobijaju u bolnici bitna za njihov oporavak. Posao koji medicinske sestre ovde rade je važan za te ljude.

Ja nikada nisam imala doručak, ručala sam onoliko koliko mi je bilo potrebno. Uspjela bih da pojedem nekoliko krekera između telefonskih poziva, tokom kojih sam razgovarala s ljudima koji su željeli da naude sebi, koji su bili u nevolji, kojima je bila potrebna podrška i njega. To je sve trebalo da im pruži studentkinja, koja se borila s poslovima u dnevnoj bolnici, sopstvenom bolešću, umorom, glađu i potrebom za toaletom. Da me neko sada pita za savjet, rekla bih mu da nikako ne izabere ovaj poziv. To je najgora odluka koju sam ikada napravila.

Stvarno boli kada znaš da vozač autobusa nakon 4-6 sedmice obuke ima veću platu od medicinske sestre, koja se četiri godine školovala za taj poziv. Mi smo toliko potcijenjene, a ne možemo da štrajkujemo, jer ljudi bez naše pomoći mogu umrijeti.

Jedva mogu da nahranim svoju kćerku i ne mogu da platim porez za automobil, osiguranje, struju, a često nam zimi bude hladno, jer ne mogu da sebi priuštim grijanje. Ne kupujem odieću, čarape su mi pune rupa (nije šala), nemam društveni život, jer ja jednostavno ne mogu da priuštim izlazak (bez pretierivanja). Ja sam dužna 270 eura za udžbenike svoje kćerke. Ne mogu mirno da spavam, jer sam toliko zabrinuta zbog novca i posla i tako iznervirana svojim izborom zanimanja. U depresiji sam i mnogo sam kivna na sebe. Toliko sam plakala na putu do kuće da sam jedva vidjela ulicu. Kada sam ušla, kćerka je primjetila da plačem i utješila me, a to bi trebalo da radim ja kada je ona tužna. Ona mi je skuhala čaj i kredom na šolji napisala “Sve će biti u redu, volim te”.

Što je još gore?

Kada se budem kvalifikovala i dalje ću se boriti, jer ću biti loše plaćena. Nije fer da jedina opcija da moja kćerka i ja imamo kvalitetan život i prava, bude ta da napustimo ovu zemlju. To nema smisla. Osjećam da ću eksplodirati. Ako ostanem, moje mentalno zdravlje će se pogoršati i ja neću moći da pazim o mentalnom zdravlju nekog drugog. Ako odem, moram da napustim svoju porodicu, svoje prijatelje i svoj dom, svoju kulturu, moja kćerka neće više ići u svoju školu i ostaće bez stvari koje voli. Ja sam na ivici, slomljena, poražena i duh mi je potpuno uništen.

Kako mi kao sestre očekujemo da brinemo o drugima, ako ne možemo brinuti o sebi? Zašto državi nije stalo do nas? Zašto smo tako potcijenjene?

Veoma iskreno, iscrpljena studentkinja na ivici odustajanja”

80