Hazreti Osman: Radosne vijesti

Dok se sunce polahko gubilo ka horizontu, Mekkanci su se vraćali kućama sa svojih poslova. Osman se bavio trgovinom i, kao i ostali, zaključao je dućan i krenuo prema svojoj kući.

Bio je veoma umoran. Skidajući obuću prije ulaska u kuću, čuo je poznate glasove. Razgovarale su njegova majka i tetka.

-Ja vjerujem da govori ispravno. On je veoma pošten…-čuo je riječi svoje tetke.

Međutim, nije znao o kome su razgovarale. S obzirom da su spominjale poštenje, pomislio je da govore o nekom ko se bavi trgovinom.

Kada je Osman otvorio vrata i ušao, majka i tetka odmah su prekinule razgovor. Bile su se unijele u razgovor i nisu čule da je Osman došao. Izgledale su malo uzrujano. Međusobno su se pogledale kao da su nešto krile od Osmana.

Osman se obratio svojoj tetki:“Dobrodošla“ te je, poljubivši joj ruku, zagrlio. Mnogo je volio svoju tetku.

Sjeo je naspram njih, pa ih upitao:

-Koga ste to spominjale?

Dok je Osman ulazio u kuću, njegova majka i tetka su razgovarale o tome da je poslanik Muhammed obznanio svoje poslanstvo. Ljudi su imali različite reakcije o tome. Neke osobe nisu mogle podnijeti da je Muhammed a.s., upućen kao poslanik.

S obzirom da nisu znale kako će Osman reagirati, majka i tetka mu nisu htjele saopćiti tu vijest. Međutim, Osman je insistirao. Ali, i pored toga, majka i tetka nisu davale odgovor na njegovo pitanje. Kako su one odbijale reći, Osman je bio sve znatiželjniji. Nastavio je propitkivati.

Na kraju, njegova tetka nije izdžala i isprićala je o čemu su razgovarale:

-Muhammed, izgleda, govori da je poslan kao poslanik. Mi smo o njemu razgovarale. Nismo ti željele reći da se ne bi ljutio na nas.

Osman kaza:

-Draga tetkice, zašto bi se ljutio? To sam i ja čuo. Ni ja ne znam šta bih mislio o tome. Do sada nikad nisam posvjedočio da je on izrekao laž.

Tetka se nadoveza:

-Muhammeda dugo poznajemo. Svako zna da je veoma povjerljiva osoba. Sve ove godine, pa čak ni u šali, niko nije čuo da je bilo šta slagao. Zašto bi o ovom lagao? Zar se ikako u ime Allaha može slagati? Zar se može lažno reči: Allah me je odabrao da budem poslanik?

Osman:

-Ispravno. Svi znamo njegovo poštenje i to da je osoba koja nikad ne laže. Uredu, a šta još govori?

Tetka:

-Preporučuje ljudima da čine dobra djela, da poštuju roditelje. Zabranjuje laž i zloupotrebu imetka siročadi.

Osman:

-Ali, izgleda da se suprostavlja i tome da se klanjamo mašim kumirima i da njih molimo za pomoć.

Tetka:

-Ja mislim da je i to ispravno. Reci nam, Osmane, mogu li sami sebi koristiti beživotni kipovi… Kako će, onda, ljudima koristiti? Pogotovu zato što ih izrađuju svojim rukama. Uz to, ima i žena koje su postale muslimanke. Možda ću i ja ubrzo reći Muhammedu da sam primila islam. I ti dobro razmisli i raspitaj se. Ako tvoje srce potvrđuje da on govori istinu, idi i budi mu potpora.

Dok su o ovome razgovarali, vrijeme je poodmaklo. Tetka je tražila dozvolu da pođe svojoj kući. Osman i njegova majka su je ispratli.

Osman je nakon ovog razgovora još više bio zbunjen. Povukao se u svoju sobu.

Sam sebi je govorio:

„Muhammed je poštena osoba. Nikad ne laže. Ali, ako je tačno to što govori, onda smo mi uzalud obožavali kipove…“

U mislima mu se vrtio razgovor s tetkom. Nikako nije mogao odlučiti šta će uraditi. Iako je bilo veoma kasno, nije mogao zaspati. Nakon dugog razmišljanja, rekao je sam sebi:

„Najbolje da odem i da razgovaram sa nekim od Muhammedovih najbližih prijatelja.“

Ali, s kim bi mogao popričati? Nakon što je još razmislio, i to je riješio. Razgovarat će sa onim ko najbolje poznaje Muhammeda, ko je njegov najbliži prijatelj, sa Ebu Bekrom.

Želio je odmah razgovarati s njim. Ali, već je bila ponoć. Ne bi nikog uznemiravao u to doba te je pomislio:

„Da hoće čim prije svanuti, pa da nađem Ebu Bekra i da s njim popričam.“

Poslije duge noći, prvi zraci sunca počeli su ulaziti u njegovu  sobu. Osman je bio veoma uzbuđen.

„Danas neću ići na posao. Samo ću naći Ebu Bekra i sa njim ću razgovarati“, pomislio je.

Sa Ebu Bekrom je morao razgovarati da ih niko ne vidi, jer je znao da neki Mekkanci prate Muhammeda i njegove prijatelje.

Izašao je iz kuće i zaputio se prema kući Ebu Bekra. Dok je hodao, obazirao se da vidi prati li ga ko. Tako je došao pred sama vrata Ebu Bekrove kuće. Pokucao je.

Iznutra se čuo Ebu Bekrov glas:

-Ko je?

-Ja sam, Osman!

Ebu Bekr je otvorio vrata.

Nije očekivao da će vidjeti Osmana, pa mu reče:

-Izvoli, Osmane, šta želiš?

Osman:

-Došao sam da sa tobom popričam o tvom prijatelju Muhammedu.

Čuvši ime našeg Pejgambera, hazreti Ebu Bekr se uspaniči. Bojeći se da mušrici nisu učinili kakvo zlo našem Poslaniku, upita:

-Da mu se nije šta dogodilo?

-Ne, nisam čuo da mu se šta loše dogodilo. Želim s tobom razgovarati o vjeri u koju on poziva.

Ebu Bekr se osvrnuo. Plašio se da ih mušrici ne čuju. Zatim pozva Osmana unutra.

Osman je Ebu Bekru postavio pitanja koja su se motala po njegovim mislima, a hazreti Ebu Bekr je na sva odgovorio. Osmanu je bilo veoma logično sve što mu je objašnjeno.

Taman kad su bili duboko utonuli u razgovor neko pokuca na vrata. Zatraživši dozvolu od Osmana, Ebu Bekr ustade da otvori. Samo par trenutaka nakon toga vrati se sa osmijehom na licu.

Osman zausti da upita ko je to, a u prostoriju uđe voljeni Poslanik.

Poslanik, naš prvak, nazva selam. Vidjevši da je Poslanik došao, Osman se veoma obradovao, jer je, nakon razgovora sa Ebu Bekrom, odlučio primiti islam. Nije želio gubiti vrijeme da bi postao musliman, pa mu Poslanik reče:

-Pozivam te da prihvatiš da nema drugih Božanstava osim  Allaha i da prihvatiš da sam ja poslanik-pa ga je podučio Kelime-i-šehadetu.

Osman je ustao. Stisnuvši Poslanikovu ruku, zagrlio ga je.

-Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammedun abduhu ve resuluhu.

Izgovarajući te riječi, postao je musliman.

I Poslanik i Ebu Bekr ovome su se obradovali. Osman je dao prisegu Poslaniku da će uvijek biti uz njega i da će mu pomagati. Nakon toga je zatražio dozvolu da ode.

Hodajući putem, hazreti Osman je bio radostan. U duši je osjećao veliku smirenost. Krećući se brzim koracima, došao je pred vrata kuće svoje tetke. Želio joj  je čim prije saopćiti radosnu vijest.

Pokucao je na vrata. Tetka je bila u kući i odmah je otvorila. Dugo ga nije vidjela tako sretnog i uzbuđenog. Nije stigla ni da ga upita šta se dogodilo, a hazreti Osman joj se bacio u zagrljaj i rekao:

-Dolazim od Allahovog poslanika. Primio sam islam i obećao Poslaniku da ću mu pomagati.

Njegova tetka se obradovala ovoj vijesti. Dok su oni o ovome razgovarali, pokraj njih je prolazio Osmanov amidža. Čuo je sve o čemu su pričali.

Osmanov amidža nije volio našeg Pejgambera. Veoma se naljutio čuvši da je njegov bratić postao musliman. Odmah se udaljio odatle, a zatim se vratio sa nekoliko osoba. Uhvatili su Osmana i vezali ga za stub i počeli ga udarati bičem.

Uz to su govorili:

-Odustat ćeš od Muhammedove vjere i klanjat ćeš se našim kipovima!

Hazreti Osman povika:

-Ne, ja sam postao musliman! Od sada ću samo Allahu ibadet činiti! Nikada od ovoga puta neću odustati!

Koliko god da je pokušavao, amidža nije mogao odvratiti bratića. Odvezali su ga i pustili.

Osman je tek primio islam i odmah bio mučen. I pored toga, bio je veoma sretan što je upoznao Poslanika i što je postao musliman. Šta god da se dogodo, on neće odustati od svoje vjere.

Izvor: akos.ba

Ova stranica koristi kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sustava oglašavanja. Nastavkom pregleda portala slažete se sa korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda portala kliknite na “Slažem se”. Više informacija

The cookie settings on this website are set to "allow cookies" to give you the best browsing experience possible. If you continue to use this website without changing your cookie settings or you click "Accept" below then you are consenting to this.

Close