Kako živiš, tako ćeš i umrijeti

Kad se prikučila smrt pobožnom i povučenom Abdullahu ibn Idrisu, smrtne muke su mu se povećale, a kada je počeo hroptati, njegova kćerka je počela plakati, a on joj je rekao: “Ne plači, moja kćerkice, u ovoj kući sam proučio Kur’ani-Kerim četiri hiljade puta da bih spreman dočekao ovu smrt.” Allahu ekber! (Ako je učio Kur’an 50 godina, a da bi ga proučio 4000 puta, trebao je završavati hatmu svaka četiri i po dana)

 

Priča druga

Amir ibn Abdullah ibn Zubejr dok je ispuštao dušu na smrtnoj posteljini, a njegova porodica uplakana oko njeg, boreći se sa smrću čuo je ezan za akšam-namaz, a duša mu skoro u grlu. Iako mu se smrtni hropac povećao, čuvši ezan, rekao je onima oko sebe:

“Vodite me!” Upitaše: “Kuda?” “U džamiju!”, reče. “Zar u ovakvom stanju?!” Reče: “Subhanallah! Čujem mujezina da zove na namaz, a da se ne odazovem! Uzmite me za ruku.” Odnijeli su ga u džamiju, klanjao je jedan rekat za imamom i umro na sedždi. Da, umro je čineći sedždu! Allahu ekber!

Priča treća

Abdurahman ibn el-Esved, ležeći na samrti, plakao je, pa mu je rečeno: “Šta te rasplakuje, a poznat si po ibadetu, skrušenosti, pobožnosti i pokornosti Allahu, dželle šanuhu?” Rekao je: “Plačem od tuge za namazom i postom”, zatim je nastavio učiti Kur’an dok nije dušu ispustio.

 

 

Priča četvrta

Zejd er-Rekašijj, kada mu se prikučila smrt, počeo je plakati, govoreći: “Zejde, ko će ti klanjati kad umreš? Ko će ti postiti? Ko će ti tražiti oprosta za grijehe? Zatim je izgovorio: “Ešhedu en la ilahe illellah, ve ešhedu enne Muhammeden ‘abduhu ve resuluhu”, i izdahnuo.

 

Priča peta

Halifa Harun er-Rešid, kada mu je došla smrt i kada se suočio sa smrtnim hropcem, pozvao je svoje vođe i obezbjeđenje i naredio im da sakupe njegovu vojsku. Sa mačevima i oklopima je došla vojska čiji broj je jedino Allah, dželle šanuhu, znao. Svi oni su bili pod njegovim zapovjedništvom, a kada ih je ugledao, zaplakao je, a zatim rekao: “O, Ti, čija vlast je vječna, smiluj se onome čija vlast je već prošla.” Potom je nastavio da plače dok dušu nije ispustio.

Priča šesta

Halifa Abdul-Melik ibn Mervan, kada mu se primakla smrt, kada su ga spopale muke i kada je s teškoćom dihao, naredio je da se otvore prozori u sobi, ugledao je siromašnog perača u svome dućanu i rekao plačući: “Kamo sreće da sam perač; kamo sreće da sam stolar; kamo sreće da sam nosač; kamo sreće da nisam imao nikakvog udjela u poslovima vjernika”, zatim je umro.

Sebil.eu

Ova stranica koristi kolačiće (cookies) za pružanje boljeg korisničkog iskustva, funkcionalnosti stranice i prilagođavanja sustava oglašavanja. Nastavkom pregleda portala slažete se sa korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda portala kliknite na “Slažem se”. Više informacija

The cookie settings on this website are set to "allow cookies" to give you the best browsing experience possible. If you continue to use this website without changing your cookie settings or you click "Accept" below then you are consenting to this.

Close