Ležao je na tabutu a ništa mi nije odgovorio
Kad smo se sreli na putu ezan je učio. -¨Hajde, dođi sa mnom u džamiju…¨- rekao sam ¨… znaš da je danas džuma!?¨ -¨Znaš i ti, da ja ne idem u džamiju!¨ -¨Znam, ali stvarno bih želio da znam razlog.¨ -¨Pa ne znam ne mogu, znaš i brinem se da mi se neže pegla na hlačama pokvariti¨ Samo sam se nasmijao. -¨Vjerovatno se šališ, zar i zbog toga može da se ne ide u džamiju?¨ -¨Ozbiljno ti kažem, znaš da pazim na svoje odijevanje a posebno volim zeleno.¨ I stvarno, bilo je tako. Odjeća koju je oblačio bila je stvarno lijepa, uvijek je birao da to bude zelena boja i uvijek je bila ispeglana. -“U redu,” rekao sam – “zar nisi nikad u životu išao u džamiju?” -“Dok sam bio dijete išao sam sa djedom par puta, ali tad nisam razmišljao o tome hoće li mi hlače na koljenima da izblijede i mislim da više nikako neću ići u džamiju.” -‘ Ono što je rekao zaista me je zbunilo i pokajao sam se što sam otvorio ovu temu. Poslije smo se pozdravili i rastali. Dva mjeseca nakon toga našeg razgovora rekli su mi da je u džamiji. Odmah sam otišao, bio je ispred safova koji su bili poredani za namaz u džamijskoj bašti. I opet je bilo zeleno, polahko sam mu se približio i tihim glasom prozborio: -“Rekao si da nikako nećeš dolaziti u džamiju!?” Ništa nije odgovorio, ležao je na tabutu koji je bio prekriven zelenim prekrivačem! Allah jedini zaštitnik.
Faruk Zukić
