One nisu išle kao ti sa svojom mamom brati maline da bi znale cijeniti svaku marku koju imaju
Zove me jaranica neki dan na viber ili ti vajber, plače…
– Šta je bilo, mala – pitam je – što drečiš?
– Razo draga, ja juče u čaršiju odem, sa ovih par kolegica nako na kahvu, sjedemo mi u neku slastičarnu i udarimo one ženske teme, a znaš kako je kod mene – babo ne radi, mama eto što je zaradila berući maline, to smo i potrošili, i sad eto čekamo kakve nafake da mogu kupiti sebi odjeću za zime i čizmice nove; bila sam prinuđena obuti sandale one svoje otvorene, kiša je bila, smrzla sam se živa. One sve u čizmicama, a ja, evo, nahladila se, već kišem. Ali nije mi to, nego one počele me zezati. kao: “Opa, mala, tebe ljubav grije, vidiš ti ona još u sandalama hoda, bla, bla”… Smijala sam se i ja s njima, ali u duši me tačno gušilo. Nijedna nije upitala imaš li para za čizmice ili bilo šta, toliko su bezdušne. Nema veze, ne krivim njih, nego sebe kud sam uopće morala s njima ići.
Uh, bilo mi je žao slušati, iako znam da je sve tako, ali nisam dala da plače. Rekla sam joj:
– Draga moja, onaj ko treba danas da plače su one koje su bile s tobom. Ali one neće plakati jer nemaju ni savjesti ni duše. One imaju sve, zato ne vide nikoga drugog. One su site, gladnog ne razumiju. One nisu nikad išle kao ti sa svojom mamom brati maline da bi znale cijeniti svaku marku koju imaju, one imaju dva redovna radnika sa čijih pleća žive i dan danas, a to su njihovi roditelji. Nego, ne cmizdri mi tu, spremaj se i čekaj me; idemo ja i ti danas u grad. Po zimsku odjeću i nove čizmice, tamam sam toliko zaradila od reklama pa da ovu moju prvu “platu” stučemo u hajr.
Nije dala ni spomenuti da novac svoj potrošim na nju, ali ko je pita na kraju krajeva, ko mi može zabraniti?!
Sjedem u auto, svirnem joj ispred avlije, pa rekoh:
– Izlazi, mala, da ne trošim gorivo džabe.
Smije se, opet galami.
– Neka – kažem joj – evo, vratit ćeš mi novac kad osjetiš da možeš, može li tako?
– Eh, tako može.
I mi u grad. Šetamo po buticima, razgledamo, kupimo kaputić, čizmice, džemper i torbu… Sve u tonu! Odemo na šampitu, kad one jaranice tamo iste sjede, ugledaše nas, dođoše do našeg stola:
– Jao, cure, moremo l’ i mi s vama popit’ kahvu?
– Pa naravno, zašto da ne?
Zaviruju u kese da skontaju šta je to ona kupila, i džaba, radoznalost je jača:
– Štas to sebi kupl’a? – upita jedna od njih.
Prije nego je kolegica i uspjela da kaže, ubacim se ja, logično:
– Mah, šta će kupiti… Sitnice neke, dade 500 KM ni za šta, evo, kupi neki kaputić 100 KM, mislim ja, vala, ne bi za njega dala ni 50, al’ ona kaže da je to hit sad ove sezone, pa šta znam, ona se bolje razumije u modu; torba 80 KM. Vala, moja najskuplja je 35, ona kaže: “Razo, baš si de mode totalno”. Ah, šta ću, kod mene samo nek more što više stvari stati u nju… Neki džemper plati 100KM! Ej, džemper 100 KM! Pa, vala, moja nene bi takvih 10 isplela za 100 KM! Al’, pazite ovo, hej, za čizmice dati 200 KM! Ja sam joj rekla, vala, ni da same hodaju, ja ne bi tolike pare za to dala… Ali vidim ona to, bome, sve spari, u tonu. Svaka joj čast; baš zna sve po ovim zadnjim modnim linijama skockati. Nije kaj ja, huda, evo me samo nek mi je udobno i toplo, ma žao mi svake marke dati, a još gore kad od čojka moram vajk tražiti marku za ovo, marku za ono. Nego, mala, od kud tebi lova za sve to?, okrenem se namjerno prema kolegici i namignem joj da skonta fazon, kad će ona:
– A, Boga mi, od branja malina!
Ne moram vam reći da smo taj dan uživale k’o nikad!
P.S. Danas čojk biva da provjeri karticu i račun, kad tamo 0,0 KM. Veli: “Ženska glavo, đe su ti pare sa računa?” Ne znam, reko, dostu, ti kao moj računovođa bi trebao znati, zar još i o računima da brinem? Promiga, otvorio oči; pustila sam ga jednu par minuta da se ibreti i sumnja u bankovni sistem, a onda sam mu objasnila inače bi šteku cigara ispušio za dan, i reko posudi mi 100 KM do prve reklame.
(Razija Čolaković/Cazin.NET)
