Sara Sabri: “Vjernik ne smije dozvoliti da ga zmija ujede dva puta iz iste rupe”

Imam jednu osobinu, ne znam je li mahana ili nešto drugo, ali osjećam da mi je draga i zato je se valjda tako dosljedno držim. Kod mene svako ima prvu šansu. Svakom pružim ne ruku, nego obje do ramena. Ali samo jednom. Testno. Ko prvi put “prođe”, održi obećanje, uzvrati dobrom na dobro, održi riječ, osjetim da je tu kad mi treba isto kao što sam ja njemu bila – za takvu osobu bih u po noći ustala iz kreveta da joj pomognem. Dakle, osoba koja na dobro uzvraća dobrim. Oni, pak, drugi, koji su “popili” prvu datu im šansu i okrenuli leđa, koji su trebali da uzvrate kada je meni potrebno kao onda što sam ja njima kada je njima bilo potrebno, a oni okrenu leđa i izignorišu me – takvi imaju priliku to samo jednom uraditi. Nikad više. Jer ja svoje ni nade, ni iluzije, niti ništa u njih ne polažem. Postanem potpuno “ravna linija”, potpuno ravnodušna prema njima. Možemo mi čak i sjesti, piti kahvu, srdačno se poselamiti, šta god! Ali uslugu, pomoć, podršku – taj od mene više nikad ne dobija. Hladan zid.
Kažem, ne znam je li to dobro kod mene ili loše. Ali druge šanse kod mene ne postoje. Prve se daju odmah, bezrezervno, srcem. Kako će dalje biti zavisi od druge strane – je li prokockala ili uzvratila istom mjerom pruženu ruku. Meni savjest mirna. Laž nije samo laž, ona govori o karakteru osobe. Prekršeno obećanje nije samo prekršaj, on govori o karakteru osobe. Nož u leđa, nije samo nož u leđa. On govori o ličnosti. Postupak mogu da oprostim, ali ne zaboravljam od koga je došao – i nadam mu se ponovo. “Vjernik ne smije dozvoliti da ga zmija ujede dva puta iz iste rupe.”, kaže Poslanik. Da te neko dva puta nasamari i “izvuče šilte”, još manje. To je moje životno pravilo.
SS