Tri pitanja do braka
“Šta se ovo dešava bošnjačkoj mladosti; ili je napasti il’ nâka bolest, gluho i daleko bilo!”, pita se, sav u čudu, neki dan dedo Salko Facebuković, iz Donjeg Šehera. Ko da su đuturumi a ne “taki i taki” mladići i djevojke. Ne žene se i ne udaju. Po vazdan vise i dangube na ‘nome “Bezobraz bezbelimu” pa jope’ ništa! Kakav rahatluk, sjediš u halvatu na sećiji il’ minderu i ašikuješ sa butum dunjalukom; ne moraš ni opanak poderati, ni avliju preskočiti, ni od poganog šarova pobjeći – ništa! Aman, ja Rabbim, kako je to nekad bilo! Upikiraš curu preko brata jal’ rodbine i pod pendžer! Ja svoju šećer Hanu samo jednom viđo’ kad je nosila kantu vode sa bunara “Dizdarevca” na glavi. Namah sam znao da će biti moja. Jedva sam dočekao da “sredim konak” i da se “rodi mjesec” pa da joj odem pod pendžer! Hej, nisam ja bio Bog znade kakva prilika, bilo je i finijih i imućnijih, al’ sa Salkom niko nije mog'o skočiti a ni potegnuti “kuke” (potezanje prsta). Znale su to cure – pričalo se na sijelima.
Nazorio sam da me niko ne vidi kad sam preskočio Džaferovu avliju i, priljubivši se uz kučni direk, bacio sam dva kamenčića na pendžer. Ne prođe dekika, odškrinu se okno za dva-tri prsta. Zacakliše Hanine oči na mjesečini.
– Hano, znadeš li, ko je?
– Znadem, Salko Karpuzov! (Tako su me zvali po rahmetli babi, jer je prodavao karpuz)
– Ja doš'o! Begeniso sam te danas, kad si nosila vodu! Jesil’ na udaju?
Ona se osmjehnu.
– Sviđam li se ja tebi?
– Mati kaže da nisi baš imućan al’ da si fin i obrazli. Sviđaš mi se, Salko, i bi’ se udala!
– Peke! Et’ me sutra po tebe, ako Bog da! “Pripremi” mater i oca!
Izrodilo se od nas dvoje do danas četerdesetoro, mašallah!
Eh, moj ti, đe je bilo malo biberli, cura bi skočila kroz pendžer da nikog i ne pita, a ovo danas…, šta je to! Godinama se gledaju, odrastaju zajedno, idu u školu zajedno…i što više jedno o drugom znaju – to se manje odlučuju za brak! Šejtan ih, lanet ga bilo, straši s glađu i neimaštinom i šta još ne! Belajli vakat, et’!
Fuad Abdulah Seferagić
